Lit.Org - a community for readers and writers Advanced Search
 




Average Rating
0.00

(0 votes)

You must login to vote

This is the Serbian and a bit longer version of what I've posted couple a days ago in English in the Fiction forum under the thread titled "Excerpts".


Kasne skice dela poglavlja pod imenom ''Renesansa Stereotipa"


U gradu, u neprometnoj ulici, oko sat vremena pre ponoći, sedela je na klupi jedna mlada žena. Ona je očekivala nekoga. Imala je oko dvadeset pet godina, visoka i vitka; razbarušenu crnu kosu koja joj je dopirala do ramena i oči koje su bile bolesno sive. Bile su to nežive oči mrtvog čoveka i nikako nisu pristajale živima. Devojka je imala lice čoveka, žene, jedno od onih koja se lako pamte. Ipak, izraz na njenom licu odavao je sramnu brigu u njenom životu koja je trajala godinama, i iz nekih samo-izloženih razloga za tu tvrdnju njeno lice više je podsećalo na ljudsko nego što je to zaista bilo. Nosila je na sebi jedan kaput koji joj je dopirao do kukova, obučena u kožne, utegnute pantalone sa crvenom košuljom, izbledelom i pogužvanom. Na nogama je nosila cipele, crne ali još uvek u pristojnom stanju. Nokti na koščatim rukama bili su iskidani, sa preostalim lakom crvene boje, koji nije umela da skine. Pored nje na klupi nalazila se crna, kožna tašna.

Sedela je na klupi već preko sat vremena, skupljenih nogu i prekrštenih ruku koje je silovito stiskala uz svoje grudi. Bilo je hladno te noći, to je osećala i tresla se. Toplotu svog tela izbacivala je svakim izdahom...

...Nikoga u ulici nije bilo, bez prolaznika ili žitelja, a jedno, za njene oči, bledo svetlo treperelo je nedaleko od nje, otkrivajući devojkino obličje. Ona je bila bolesna, osećala je bol u udovima, ali prvenstveno glavi u kojoj kao da je goreo plamen koji nije imao nameru zgasnuti. Taj bol činio ju je da se sa vremena na vreme snažno potrese na klupi, udarajući nogama o betonske ploče. Osećala je gnev, želela da unese nešto u svoju glavu, da odstrani svoje udove, da se zauvek otarasi svojih nečistih delova tela. Povremeno se hvatala za kosu, čupajući je iz korena, pokušavajući da otera bol koji je neumorno napadao njeno slabo telo. Zatim bi se nekoliko momenata potom vratila u svoj pređašnji, smiren položaj, znojava, vrela, u groznici. Iznova je ponavljala slične radnje, iako svesna da je nemoguće na taj način ubiti osećaj bola koji se ugnezdio u njoj, u njenom mozgu. Tresla se i mahala svojim telom od struka do glave, dole-gore, mumlajući uz čvrsto stisnute zube. Plamen je već duže vreme goreo unutar devojke. Konačno, uvek se vraćala u svoj stari položaj priklještena uz samu sebe svojim udovima, i nije popuštala, ostajući tako fiksiranog pogleda u jednu tačku na putu. Znala je da joj dogovoreno spasenje ide u susret.

Inače, ova je devojka volela da mašta, preko svake mere. Iluzije su je opsedale veoma često, ponekad čak i kad to nije želela. Ovoga puta jedna zanimljiva iluzija okupira njenu svest. Na takav način okruženje je iznenada počelo da se menja. Transparentne, plave zgrade okolo nje su se kontrahovale, nalik kao da je neki veliki đžin uduvavao vazduh u njih. Zatim bi se vraćale u pređašnje stanje, kao da su konstantno pratile aplitude otkucaja njenog srca. Znala je devojka savršeno-ovo nije stvarnost, ovo je proizvod njene svesti, ali osećala je sa druge strane kao da njene grudi prate...kretanje tih zgrada.

Njeno ludilo može se opisati samo kao požuda, strast, ali onakva usmerena ka samoj sebi, koja samu sebe izjeda ako ne pronađe ono što joj je neophodno za daljnju, relativno normalnu, egzistenciju. Takva strast je bezuslovna i neophodna, ne samo kao jedan fizički pojam njenog stanja već kao u potpunosti usklađen način života-uspostavljen racionalizacijom i tvrdoglavošću pred sopstvenim gresima.
Sada, izvojevala je ponovni primir, iako odluka nije bila na njoj, snaga volje podstakla ju je na jedan drugačiji otpor-koncentracija usmerena ka jednom detalju spoljašnjeg sveta, tačka ili motiv na zidu zgrade, ne previše upečatljiv, jer kontrast je donosio muku.

Ono što je devojka čekala još uvek se nije naziralo. Ali besumučno je mucala, izvikivala nejasne reči, ''Gde si?''.
Šta je devojka čekala? Znala je ona savršeno: Samo, i samo spasenje!

Dok se nalazila u tom položaju jedna svetlost se pojavi sa desne strane puta. Njeno srce zaigra, sva se izmeni u licu. Hitro ustane i podigne desnu ruku, levom se držeći za rever kaputa. Automobil koji joj je prilazio polako uspori u trenutku kada je vozač već mogao osmotriti komičnu kreaturu koja je (na ovom posebnom mestu) vrebala njegovu muškost. Pokušala je uhvatiti sliku muškarca za vozačkim sedištem, uprkos tome što je već znala da ovo nije njen prevoz. Kako se ona, sa patetičnim osmehom na svom licu, približila vozilu, ovaj iznenada da gas, ubrzavajući i udaljavajući se od devojke. Posmatrala je vozilo koje gubilo u daljini, ne pomerajući se sa svoje pozicije. Zatim, u napadu gneva snažno se prodera držeći se poslednjim snagama svoga tela na nogama. Njen vrisak izgubi se među neživom građom od kamena i drveta. Ostala je da stoji, pogrbljena i čekajući.

Nakon nekoliko minuta vratila se na klupu, uplakana i u nezdravom besnilu koje ju je razdiralo. Sela je na klupu i glavom je počela da udara o svoja kolena, ponekad ostavljajući lice zagljureno među kolena, znojava i uplakana. Ubrzano je disala devojka, osećala je kao da se nadima, dok se u njenoj glavi priprema eksplozija. To je teško podnosila i zato se pesnicama udarala u glavu, kao da će to rešiti sve njene probleme. Naravno, uzaludni pokušaji samo su je još više dražili, navodeći je da pokrene svoje misli još jedan, poslednji put...ako Sudbina dozvoli...DALEKO OD TOGA!...''Zaboga, gde si!?''-krik napusti njeno grlo, pokušavajući da postane sama akcija koja će proizvesti željenu reakciju.

Kontemplacija. Teško joj je sada padao njen život, ne način njenog života, odvratni život koji je iznova i iznova živela. Ne, u ovom trenutku, sam život bio je prepreka, u svakom odvratnom obliku u kojem se ispoljavao. Anatemisala je sebe davno kao jednu od najgnusnijih emancipacija takve, po njenom duhu, nesrećne kolotečine. Došla je do granice izdržljivosti (možda napokon i poslednji put) i u njenoj glavi besmislice zadobiše obličje: kakva fantastična sudbina bi bila da se ona zaledi u velikoj masi leda, da se svaki njen nerv zaledi, svaka ćelija, da svi procesi izostanu i na takav način ona da pronađe mir za sebe! Jer, uprkos svim odbijanjima da to prizna, njena krv jeste rovarila zidove arterija i vena, pokusavajući da se oslobodi mrtve telesnosti, da izbije iz nje kroz fantastičnu eksploziju krhkog tela krhke devojčice.

Nakon nekoliko minuta, ponovo se svetlost pojavi na istom mestu kao i ranije. Ovu je prepoznala, i ponovo je ustala. Prepoznala je zvuk motora. Ubrzo prepoznala je i sam automobil koji se njoj približavao-crvene boje. Čula je zvuk sirene koji je umalo nije bacio na zemlju. Ona se ozari, njeno lice ponovo se izmeni, sav bol je nestao u trenutku, sve iluzije. Ignorisala je svaku nepoželjnu informaciju svog mozga, ne predajući samu sebe sebi, već jednom novom, prolaznom, ali zanosnom osećanju oduševljenosti i sreće. Malena devojčica stajala je na putu očekujući zagrljaj svog oca kojeg tako dugo nije videla. Svaki pokret vozila, svaki zvuk je bio osvešćenje iz proklete iluzije, inače putem jedne druge, u onu najdostojniju njene sreće.
Auto se zaustavio pored nje. Stajala je noseći svoju torbicu oko desnog ramena. Gledala je u zamračeno staklo. Imala je nameru da udje.
Ali, kada je uhvatila kvaku na vratima, još jedan znak se pojavi pred beživotnim zgradama koje su još uvek podozrivo motrile na nju. Nanovo je promenila svoje raspoloženje. I opet se njeno lice izmeni! I sada jedna stara ideja počela se ostvarivati ove noći! I opet će ona tokom sledećih časova verovati da simulira emocije koja je zaista osećala, i što je daleko značajnije, koje nije želela da prihvati kao istinite, ponekad ni kao svoje. Ubeđivala je sebe da poveruje u to, usmeravala se instinktom i isti ju je vodio. Bila je to navika koju je razvila, godinama se prilagođavajući Sudbini. Ovu scenu proživela je već nebrojano puta, tako da je njeno bekstvo u samo-odricanje bilo i više nego opravdano.

Sirena je zavrištela još jedan put. Devojka se trgla iz svojih misli, strepeći da upita sebe koliko je dugo stajala držeći kvaku u rukama, koji ju je sramni razlog naveo na to.

Staklo na vratima automobila se spusti i ona se nagne posmatrajući vozača; izopačenog lica dok se batrgala u pokušajima da ubije oduševljenje u sebi.
Vozač u automobilu bio je muškarac, oko trideset godina star, plave, doterane i negovane kose. Imao je mladićko lice, onakvo koje bi više odgovaralo detetu nego makrou. Minđuše je nosio na oba uveta, a na palcu leve ruke nosio je srebrni prsten. Bio je to fizički razvijen muškarac koji je sam sebe doveo da pozicije na koju je sada polagao prava. Njegov posed sastojao se od vrednosti koje su drugi muškarci visoko cenili. Ime mu je bilo Marko.
Devojka mu uputi osmeh, iako je znala da ga on neće registrovati. Sela je na suvozačko mesto očekujući...nešto.

-Gde si bio?-upita ga ona nasmejano, očigledno zadovoljna njegovim prisustvom, Svoje je pitanje požalila istog trenutka kada je zatvorila usta.

Vozač je pogleda, konstantno držeći ruke za volanom-Bio sam zauzet-odgovori on nasmejavši se-Znaš već kako je.

-Da-odgovori devojka, razočarana.

-Pa...hm...gde idemo?-gladila je svoju kosu-Na kakvo me lepo mesto večeras vodiš-smešila se krotko. Ali njen osmeh zvučao je suviše otvoreno i prezrivo; čak protiv njene volje! Ona to nije želela!? Toga je bila svesna. Uplaši se jer uvidi da je Marko takođe iskrivio svoja usta, ali tako da je očigledno pokazivao njoj, svojim osmehom, da umukne. Možda je to bila samo njena impresija, ništa više.

Devojka je, u svako slučaju, odlučila da umukne. Držala je svoju torbicu na kolenima razmišljajući, pokušavajući da održi makar do neke mere pristojan i ugodan izraz na licu, ali sada, kao da je u oduševljenju zaboravila na nešto...TAKO JE...bol. On je još uvek rovario po njenom mozgu, tražeći načina da naglasi svoje prisustvo. Sada kada je devojka razumela da je blizu svog cilja odlučila je da otrpi, još samo malo. Počela je da razmišlja...

...Ali kako je Marko pokrenuo vozilo tako ga i zaustavi, uperi svoj pogled ka preplašenoj devojci i progovori, ''Izvini...žao mi je što kasnim...izvinjavam se...dobro?''

On je posmatrao nju sažaljivo, tražeći oproštaj... Nataša se zbuni-Dobro- izgovorivši to i prisili osmeh na svoje lice. U tom trenutku shvatila je da je ovo bio jedini konačni odgovor koji je mogla očekivati od njega. Čudno! Uvek se izvinjavao, na neki čudan način, naročito njoj. Bila je svesna njegovih očiju koje su nju često izbegavale, i njegovih drugačijih očiju koje su negovale prizor drugih devojaka, ali ne i njenog. Ključno pitanje! Imala je osećaj da se iza svakog njegovog izvinjenja krije poznati sarkazam, nepotvrđen, ali osetan.

Marko, zadovoljan onim što je bilo postignuto, nastavio je vožnju, osmatrajući put pred sobom sa izuzetnom odlučnošću, vozeći umerenom brzinom, ne obraćajući više pažnje na devojku. To joj je sasvim odgovaralo. Želela je da zna idu li daleko, ali se sada plašila da to upita. Ovo se mora završiti što pre, pomisli ona. Samo da se završi. U sličnim situacijama bez izuzetaka se osećala isto kao i sada. Želela je da se ovo svrši, da učini ono što se moralo učiniti. Nikada nije direktno razmišljala o sebi u ovakvim situacijama, naročito sada, kada je znala da je jedini način da se oslobodi užasnih bolova koje je trpela bilo kroz pokoravanje volji čoveka koji je sedeo pored nje. To je bio imperativ njene egzistencije u svakom pogledu i ona je to savršeno znala.

Vozili su se nekih desetak minuta, devojka je sve to vreme posmatrala dešavanja spolja. Bila je noć, i ulice kroz koje su oni prolazili bile su puste, mračne, sa po kojim prolaznikom. Svetlost grada ovde je bila slaba, ponekad bi ugledala nekakvu reklamu, firmu ili slično kako svetli u mračnom okruženju, ali to je bilo sve. Svetlost koja joj je iznenada dražila oči činila ju je malaksalom i kao u nekom delirijumu. Pokušavala je ostati pribrana. Devojka je navikla da živi u ovakvim krajevima, ali ma koliko ona proživela svoj život u jednom ovakvom okruženju ona se još nije mogla zaista prilagoditi, i njena navika je podrazumevala samo sposobnost da se snalazi po tim uličicama. Devojka nije mogla reći sebi da želi da nastavi život po uličicama, da neretko spava po parkovskim klupama i moli za milost prolaznike. Iako, sa druge strane, mislila je ona, baš takav eksterijer prikrivao je njenu sramnu ličnost od sveta, tako da je na neki način nalazila i pozitivno nešto u svemu tome.

Marko nije još dugo vozio, ubrzo su izašli iz grada, nalazili su se na periferiji. Izgledalo je kao da vozač traži nešto, osmatrao je nekakve puste zgrade i napuštene kuće. Zatim se parkirao preko puta jedne dvospratne kuće, u kojoj je gorelo samo jedno svetlo, na spratu.

Kako su zaustavili, on ugasi motor automobila. Devojka se osećala kao da će se onesvestiti.

Marko je sedeo mirno na svom sedištu, držeći ruke na volanu. Devojka je takođe tako sedela posmatrajući okolinu.

-Gde smo sada-upita ona.

Ali Marko nije odgovarao, samo se malko promeškolji na svom sedištu, nagne se i zatim kine, prekasno primaknuvši svoju šaku desne ruke. On se uzvrpolji, kao da je korio sebe, pogleda u devojku, nekako čak dečački, ona skrene pogled napred, on nešto pomisli a zatim izvadi maramicu i obriše sebi nos. Kada je vratio maramicu u đžep, vrati ruke na volan, mirno nastavljajući da sedi.

Devojku uhvati neka nervoza, počne se vrpoljiti na svom sedištu, tapkajući nogama, kao da je želela nešto da kaže, nekakvu tiradu da izgovori, takav je izraz lica imala, ili je možda želela da ubije, da povredi. Ali znala je da svaki momenat njenog odugovlačenja samo prolongira pakao u njoj.

Ona je oklevala, naučena takvom postupku, ne svojevoljno, jer njeno oklevanje imalo je svrhu. No svrha te noći nije bila ispunjena, njena groznica primoravala je nju na jednu drugu radnju, svrhu celog puta.

Sledeće što je devojka učinila kao da je iznenadilo Marka. Ona je pošla prema njegovom međunožju, hvatajući grozničavim rukama šlic na njegovim pantalonama hitro ga povlačeći na dole.

-Šta to radiš!-prodera se Marko-Šta ovo znači?-govorio je on, ali ništa nije činio.

Devojka je u svojim rukama držala uhvatila njegov (ranije pripremljen) ud, a zatim ga je stavila u usta ne razmišljajući.

Marko kao da je sve vreme bio iznenađen, ali nešto drugo ipak je krasilo njegovo lice, nije se pomerao i nije sklanjao ruke sa volana.

Devojka je radila posao za koji je bila plaćena, pušila mu je. To je radila brzo i spretno, znajući tačno pokrete koji su njega konkretno zadovoljavali. To je radila velikom brzinom očekujući da se što pre svrši, da se što pre digne iz ovog pognutog položaja.

Osetila je njegovu ruku na svojem potiljku. Kao i uvek sada joj jedna misao udari u glavu. Znala je da je to samo jedna bezopasna misao, ali često se ona javljala u njenoj glavi, svaku noć na svom radnom mestu ideja povređivanja čoveka sa kojim bi bila javljala se kao neizbežnost njenih snova. To ju je u tom trenutku činilo jačom, saznanje da poseduje nekakvu moć. Ona je znala-to su samo misli, ali takvih misli se nije želela otarasiti, niti je to ikad umela. To su bili njeni snovi koje je svake noći sanjala. Ali ta misao se uvek završavala jednom novom, zadovoljenjem sopstvenih potreba-a ovo je bio jedini način za postizanje toga.

Dok joj je znoj oblivao lice, a oči tražile nekakvu mrtvu tačku na koje bi se fiksirale čula je Marka kako ispušta zvuke oduševljenja, olakšanja, a u svojim ustima, na licu i na svojim šakama osetila je njegovu toplu spermu.

Marko ju je nežno milovao po kosi, ona se podigla sa smeškom na ustima očekujući svoju nagradu. Marko ju je gledao svojim pogledom, njoj poznatoj, nekakva dečačka ljuipkost i nevinost pojave se na njegovom licu. To je bio njegov iskaz sopstvenog najvećeg zadovoljstva, a ona je znala (intuitivno) da ako je on zadovoljan, može se nadati i svojoj privremenoj sreći.

Iako je takođe dobro znala šta sledeće treba da učini, čekala je kao i uvek njegov znak. On je čekao, nekoliko je minuta prošlo, on je zakopčao svoje pantalone, izvadio je nekakvu maramicu i obrisao lice, zatim i ruke. Pogledao je u devojku, nekako zastrašujuće i fanatično a zatim joj se obratio:

-Progutaj sada!-uzviknu on-Sada!-sa neprimetnim uzdahom.

Devojka uperi svoj pogled ka putu ispred sebe, zatim spusti glavu i proguta Markovo seme. Pogleda u njega hitro zatim, očekujući svoj lek, sredstvo njenog života.

Marko pognu glavu sa karakterističnim smeškom na licu istog trenutka kada je ova učinila svoj trik I uz taj osmeh on nanovo utonu u svoju pređašnju poziciju nezainteresovane fiksiranosti. On hitro otvori vrata i reče, ''Idem, brzo ću'', on to nekako nespretno izgovori, na devojkinom licu očitavao se užas, želela je da krikne, ali taman da Marko iskoči iz automobila on se predomisli i vrati...''Da..da, tako je'', progovori on nanovo potučeno.

On polako zavuče ruku u unutrašnji đžep svoje kožne jakne i izvadi parče papira isprevijano više puta, pruži ga devojci. Ponovo je imao nameru da izađe i ode, pogleda na sat, nešto se predomišljao u sebi. Ona polako ispruži ruku da ugrabi paketić, pogleda u Marka i njegove oči kao da se sudariše sa nečim njenim, ličnim, što je iznutra. Nije znala da li je to razočarenje. Ali svakako je skrenula pogled.

On spusti paketić nežno na njena kolena, uz smešak, prazan koliko i zagonetan za nju. Ali ga ona nije primetila, jednom prilikom ranije je dobila taj utisak.

Devojka ga ne razmišljajući uzme i živčano ga poče raspakivati. Uhvati je strah da slučajno ne prospe dragoceni sadržaj svojim nervoznim pokretima kojima je pokušavala da otvori paketić. Iz tih razloga pokušala se pribrati i pažnjivim koracima uspešno odraditi mučni posao. Konačno kada je otvorila papir u njemu je ugledala sivkasti prah. Ona se nasmeja bolesnog izraza na licu, pogleda u Marka koji ju je sve vreme posmatrao sa nekim uzbuđenjem. Ona, širom otvorenih očiju, se zahvaljivala, nalik na nekakvog psa kojeg je gospodar mazio jer je uspešno obavio svoj odlično naučeni trik. Odložila je papirić na kolena, uzela je svoju torbu i počela je vaditi pribor. Marko je posmatrao svetlost unutar zdanja, trudeći se da nikako ne usmeri pogled ka njoj, ali neuspešan, glavom usmerenom u levo pogleda u sat na svojoj ruci i konačno u nju. Ona je držala gumeno crevo u rukama, pripremajući se za...

-Nemoj, molim te!...-on viknu iznenadno...-a...ne...ne ovde, tamo-odmahnu rukom nasumično, grotesknog lica posmatrajući devojkom.

Devojka se trže od njegovog povika, i jedno vreme kao da je izgledala zbunjeno, ali ubrzo pokupi papirić sa kolena, savije ga dva puta, uzme torbu i neophodni pribor i teško dišući, besno izađe iz kola. Zalupi vrata po izlasku, ali imala je osećaj kao da je preterala, suviše je njeno osećanje bilo bučno. Osvrne se i kroz prozor pokuša da pogleda u njega. Sve što je videla bili su odrazi svetlosti na staklu.
Marko je ostao u automobilu. Devojka se uputila među senke.

Ubrzo je sedela je na jednom betonskom bloku. Držala je špric u rukama, usmerena na ništa drugo, sporedno. Naciljala ga je ka svojim venama, ubola se, ruke su joj se tresle, neprecizna ali uprkos tome uspešna, ubrizgala je spasenje u sebe. Zatim, bacivši špric na zemlju naslonila se na zid kuće. Još uvek je teško disala, očekivala je reakciju. Nekoliko sekundi kasnije osetila je glavobolju, ali ne kao ranije, ovog puta taj za nju predivni osećaj, jedini vredan pažnje bio je bolan, ali u isto vreme opuštajuć. Kao da se sva njena unutrašnjost, koja je nekoliko minuta ranije gorela ugasila. Ali, olakšanje je imalo svoju cenu.

Kao da je sada tek uvidela da je, na jedan njoj sasvim poznat način još jednom postala povređena. Savest sustigne sve druge emocije, jedan strašan osećaj krivice koji je davno upoznala i koji ma koliko puta je opsedao nije umela izbeći. Znala je da će konačno osetiti taj bol koji joj je govorio da je ponovo upala u klopku svoje zavisti. Devojka se transformisala, postala je sada druga ličnost, ličnost sa imenom-Nataša. Sada je polagala prava na to ime. Nataša je poznavala samu sebe, sada je počela osećati sebe kako izranja iz jednog mračnog ponora nesreće. I to ju je činilo još više nesrećnom. Sada, kada je njen umu oterao demone, taj bol koji ju je činio slabom i jeftinom učinio je svoje. Nataša se pojavila, ispunjena gnevom i mržnjom, prema sebi i drugima. Pojavila se ta nova osoba, koja prezire sve, sebična Nataša, koja nije dozvoljavala tuđince u svoj život, koja je pre svega bila gorda. To je bila ona, u svetinji heroina ona je pronalazila sve razloge za sve, sem za samu sebe, onakvu kakva mora biti, isključena, izolovana, neprihvatljiva za bilo koga. To su bile njene misli, i kao što je mrzela u mislima tako isto strahovala je spolja. Strahovala je zbog sebe, uvek na oprezu da lek u njenoj krvi ne razotkrije tu novu osobu. Sada, umrtvljena u stvarnosti, ona je znala da mora da glumi tu ličnost koja nije bila, sa jedne strane u sebi jednu snažnu, nepokolebljivu ličnost, sa druge strane pred drugima jednu devojku koja je bila robinja i ništa više. Na taj način Nataša je samo mogla da opstane-glumom.

Sada, osećala se krivom zbog sebe, što je ponovo dopustila da bude takva, slaba, paralisana bolom, da izigrava budalu, jadnicu, neku patetičnu kurvu čiji život nije imao smisla. Ali ono zbog čega je još više patila, što ju još više uznemiravalo i činilo gnevnom jeste činjenica da kada se vrati u onaj automobil i dalje će biti još jedna devojka, svesna toga da će se bol vratiti, da se pakao samo umirio za jedno kratko vreme. Mrzela je sebe.

Njene oči bile su ispunjene suzama, ne zato što je plakala već zato što nije mogla da kontroliše sebe. Njene misli, ove misli bile su samo još jedna u nizu razmišljanja koja su neminovno i kao naučena napamet usleđivala u trenucima umrtvljenosti. Većina njenih osećanja bila su zapravo samo ideje, samo misli bez sadržaja za koje se držala, misleći kroz slike i predstave, oslanjajući se na osećaj krivice koji je jedini, iako utonuo u heroin zaista bio realan i neosporiv. Tu krivicu ona je redovno usmeravala ka sebi i onima koji su za nju bili odgovorni. Na kraju krajeva, iako je osećala mnogo toga, ona većine tih emocija zaista nije bila svesna, samo su njene misli izranjale nekontrolisano kroz nekakva bleda nepovezana sećanja, ponekad čak stvarajući iluziju emocija za koje je verovala da su stvarne, koje je podsticala u sebi, iako je bez svesti, umočena u nekakvu sivu, neživu masu koja ju je u potpunosti okruživala i koja se slivala u nju kroz sve otvore njenog tela, bila jednostavno obasipana slikama svog života. Kroz magnovenje je na trenutke pronalazila nekakve situacije svoje svesti i proglašavala ih za validne i stvarne.

Osetila je grižnju savesti, iako na neki način sposobna da razazna koren tog osećaja. Nešto spoljno, jedan tuđinski faktor je sebe predstavljao sebe u takvom obliku. Ta sila predočila je u njenoj svesti sliku istine:

Na podu je sedela jedna mala devojčica, koja zastrašena, nemoćna i u bolovima, uzima jednu lutkicu i primorava je da se ponaša u skladu sa njenim osećanjima, ne priznavajući ih kao svoja. Ali kada za jedan kratak trenutak ta osećanja izblede uzima jednu drugu lutkicu koju primorava da ubije onu prvu. Lutkice u stvari nisu sposobne da osećaju, one samo vide, posmatraju jednu drugu, ali ništa ne osećaju. Sama devojčica je slepa i nije u mogućnosti da sagleda situaciju pred sobom, nije sposobna da zaista primeti da su to samo lutke, i umesto da zadobije to pravo da progleda, ona nepokretna i nalik na nešto bezosećajno i mrtvo to pravo prepušta lutkicama, svoja osećanja nagonski lepi na njih. Devojčica ne vidi. Proizvod njenih osećanja su slike nekih drugih, neka su identična sa onim originalnim, neka ne, druga su potpuno suprotna...bilo je to tako očigledno...TAKO OČIGLEDNO, ZAR NIJE GOSPOĐICE!...

...Devojka se uzbudila, nešto se uzburkalo unutar nje...,''Ne..ne!...Nije to..tako!'',...promuca ona batrgajući se po betonskom bloku...zatim se nanovo umiri.

Kada je bila sa Markom ona je bila slaba, pognuta, poslušna. Ona je ipak u svoju glavu usadila ideju da je to bila samo gluma, da je ona zaista nešto drugo, ona gorda i ponosita osoba, koja se pojavljivala ovog trenutka. Zatim bi ponovo pala u nekakvo očajanje sada sumljajući da je ova druga, gorda samo-proklamovana Nataša-osoba laž, izmišljena i nestvarna. Sve su to ipak bile samo budalaštine njene lucidne svesti.

Nataša, ime koje je sada, po njenom mišljenju, imala prava da nosi još je neko vreme sedelo kao prikovano na betonskom bloku. Rukama se pridržavala uz ivice, dok mu je pogled bio uperen ka zamračenom svodu. Ubrzo je odlučilo da ustane, taj čin nije zahtevao količinu snage koju je ona uložila u njega tako da se uspinjući naglo kolenima i rukama našla naslonjena na zid kuće koji se nalazio naspram nje. Rukama se pridržavala za njega pokušavajući da ga na neki način u potpunosti zahvati šakama. Svesno je bilo da mora naći ravnotežu i da svoje telo mora postaviti u takav položaj u kojem će zalediti svaki svoj mišić. Napokon je dospela u traženi položaj, nežno se odupirući od zida, raširivši noge kako bi postigla što veću sigurnost. Nekoliko sekundi ostala je tako, na momente želeći da levom rukom dotakne zid, ali konačno odbijajući uveravajući sebe da je sposobno da odšeta do automobila.

Taj put je bio naporan, konstantno je tražila nekakav oslonac, a svetlost koja je sada ponovo ušla i njen vidokrug i koja je neprestano gorela unutar objekta sada kao da se nebrojano puta više pojačala po intenzitetu. Za Natašu ista je postala zaslepljujuća i nepodnošljiva. Pokušavala je odvratiti pogled ali svetlost kao da je nalazila načine da dopre do njenog mozga uprkos tome što su njene oči bile čvrsto zatvorene i usmerene u suprotnom smeru od izvora svetlosti.

Nataša se kretala kao da se nalazila usred minskog polja. Spolja gledano izgledalo je kao da je svaki njen korak proračunat sa najvećom pažnju. Kada je konačno dospela do vrata automobila uhvatila se za hladnu kvaku i povukla je umalo se ne srušivši na zemlju, pridržala se za vrata i konačno je uletela u automobil. Kada je sela i zatvorila vrata zarila je glavu u kolena teško dišući. Nekoliko minuta kasnije setila se Marka, njega nije bilo u kolima, kada je to shvatila u panici je osmotrila sedišta pored sebe, iza sebe. Konačno se primirila, opuštajući svoje ruke koje su tražile da se uhvate za nešto, zabacila je glavu unazad zatvorivši oči, pokušavajući da otera novu glavobolju koju je nemislordna svetlost izazvala.

Provela je nekoliko minuta u tom položaju, osećajući se sada opušteno, jer svetlost je počela popuštati, iako glavobolja u njenoj glavi nije. Taj bol imao je veliki značaj za nju sada, uprkos tome što nikada nije mogla odgonetnutni kakve je on prirode bio. Jednostavno je znala da kada oseti bol sve je kako treba da bude. Onaj laki, nevini, relaksirajući bol pretvorio se u jedno novo bolovanje, ali smisleno, iako je smisao za Natašu bio skriven. Samo je znala da bol mora postojati, kao kada čovek oseti tugu kada ga nešto tragično zadesi u njegovom životu, tuga na isti način je neminovna. Kako da mu se inače odupre, kada je neophodan koliko i užasavajuć za nju. Osećala je jedan bol, takozvani smisleni bol koji je u potpuosti opravdavao sve njene muke. I drugi-nedostojan njene pažnje. Bila su to dva potpuno odvojena entiteta u spektru njene percepcije, nepovezana, iako, u suštini postojala je samo jedna boljka, dok je njen mozak smišljao svakakve gluposti. Sve misli bile su proizvod njene pomućene i izmanipulisane svesti, i nije joj se uopšte dopadala ideja da pati pod nečim što ne podnosi, a to je bol kojem nikako nije mogla pronaći uzroka.

Sedela je unutar automobila, dok su njene misli nastavile da lutaju. Sama povest njenog života pojavljivala se u trenucima njene svesnosti, ali ništa konkretno nije iznalazila u ovakvom stanju. Nije je ni bilo briga. Sve što je sada želela jesu krevet i san-potpuna nesvest. Osećala je da će potonuti u tu nebrigu, smirenost, bol će tada iščeznuti, i smisleni, besmisleni i svakakvi i...ali još uvek se ona pitala gde je Marko nestao. Njega još uvek nije bilo u automobilu. Potrebno je očuvati sebe u ovakvom stanju kako bi osigurala da ne postoji rizik da se razotkrije, ako je kojim slučajem on ipak tu. Nasmejala se, znajući da ne znaju oni šta to opseda duh mlade Nataše, jedno drugo, veliko, gordo biće koje nije prihvatalo kompromise, tako je, rizik je bio suvišan, opasan. Mora čekati pravi trenutak. Zar ne? Tako je! Najednom oseti pritisak u grudima. Zatim jedno pitanje koje je sebe često zapitkivala. Ona pomisli: Kako bi Marko reagovao kada bi ona sebi oduzela život, ne ne, pokušala da oduzme, samo to? Zamišljala je njega kako leži iznad nje i plače, ali kasnije je on opet bio nag, iznad nje...NE DOTIČI TELO TE MRTVE DEVOJKE!...nije važno, slika iščeznu. U svakom slučaju on će živeti bez problema a ona ne, i opet iznova, pa iznova...uhvati je grč...

...Kao i uvek nakon nekoliko dana, ona bi se setila nekih svojih misli, želja, ideja koje je kreirala u ovakvim, posebnim trenucima i ne bi znala da li je sve to sanjala ili ne. Nikada se nije mogla setiti bilo koje druge ličnosti sem sebe u toj slici, iako su i neki drugi likovi igrali veliku ulogu u njenim zamišljenim scenama. Nije čak bila ni sigurna da li je glavnu ulogu igrala ona, nije mogla sagledati celu sliku. Kao da su same njene misli postajale slike, a te slike su kroz neke nedefinisane i konfuzne motive izražavale osećanja, ili pak nešto što bi trebalo da proizvede ta osećanja. Predstavljalo se to isključivo kao nešto drugo (to što je čini samozadovoljnom ili očajnom) nikad kao ono što zaista jeste.

Nataša Kan, navodna sestra prognanog Petra Kana, par minuta kasnije, pronašla je svoj mir u snu. Zaspala je iznenadno, sanjala je nešto sasvim prijatno i do sledećeg jutra nije se probudila.



Related Items

Comments

The following comments are for "Renesansa Stereotipa"
by demiurgos

Serbian
I sent an e-mail to my cousin. I don't guarantee that he'll read it, but I'll keep you updated. I wish I could read it myself and comment, but my Serbian is extremely limited.

Regards,
Jason

( Posted by: eleutheromaniac [Member] On: September 9, 2004 )

Thanks!
Thank you for you help. It really means a lot to me. I just regret I can't translate this in English (by myself) and make it readable at the same time; because I would really like if you could read it too. You have an understanding (and patience) for this kind of work...but this help is already more than I hoped for. Thanks!

It's OK if you cousin doesn't go over it, I'll translate it sooner or later :)

Thanks again,
George

( Posted by: demiurgos [Member] On: September 9, 2004 )

Thanks!
Thanks for your effort, I now what you mean. It is really a problem when you wish to communicate with people in this way (trough literature) but you are unable to translate your work so it would say the same thing as the original. My problem is that when I translate a sentence sometimes I have a feeling that this is not really what I have wanted to say. However, I am working on this problem, I started reading more books on English, so I could also do my best with my texts when I writing them (or translating) in this language.

( Posted by: demiurgos [Member] On: September 11, 2004 )





Add Your Comment

You Must be a member to post comments and ratings. If you are NOT already a member, signup now it only takes a few seconds!

All Fields are required

Commenting Guidelines:
  • All comments must be about the writing. Non-related comments will be deleted.
  • Flaming, derogatory or messages attacking other members well be deleted.
  • Adult/Sexual comments or messages will be deleted.
  • All subjects MUST be PG. No cursing in subjects.
  • All comments must follow the sites posting guidelines.
The purpose of commenting on Lit.Org is to help writers improve their writing. Please post constructive feedback to help the author improve their work.


Username:
Password:
Subject:
Comment:





Login:
Password: